PROSTOR

Nastavnica fizike je jednog dana donela veliku staklenu teglu u školu i upitala učenike da joj kažu čega u njoj ima. Velikog i malog kamenja, komada stene, izlizanog stakla i peska, odgovorili su joj. Nastavnica je potom od njih tražila da prevrnu teglu i da prospu njen sadržaj, a da je nakon toga opet pažljivo napune, počinjući sa peskom. Svaka grupa učenika je pokušala, i svi su ustanovili da nema dovoljno mesta da stane sve kamenje i komadi stena zadatak se činio nemogućim.

Na kraju im je nastavnica rekla da ispune staklenu teglu tako što će početi od velikog kamenja i završiti sa peskom. Kamenje je stalo, a pesak se jednostavno ušuškao izmedju, sve dok se sav sadržaj nije vratio u veliku staklenu teglu. Učenici su(s obzirom da su takvi) pitali nastavnicu o svrsi njene vežbe. Šta je ona odgovorila: *kada smo počeli sa manjim predmetima, i prvo postavili njih, postal je nemoguće da se dodaju komadi stena i kamenja. Jednostavno nije bilo prostora. Takav je slučaj i sa vašim životima. Ako ispunite život mnoštvom manje bitnih stvari, nećete biti u stanju da uklopite veće i važnije*.

Kad je ugledala zabezeknute poglede, nastavnica je nastavila: * u redu, evo kako ja gledam na to. Osim što je reć o lekciji iz fizike, hoću da svi zapamtite da je vaš život poput staklene tegle. Postoje fizička ograničenja koja odredjuju koliko toga nam može stati u život. Stoga ne zaboravite da svakoga dana prvo nadjete mesta za najvažnije aspekte svog života, a da potom sve ostalo uklapate okolo.*