OKEAN VEČNOSTI

Jedan čovek se uvek molio Bogu da ga ne ostavlja na putu samog.

Kao što je Gospod nekada pratio svoje učenike na putu za Emaus ( L.k. 24,13-32) , molio mu se da tako i njega prati na životnom putu. Na kraju svog života imao je ovakvu viziju.

Video je sebe kako ide peščanom obalom uz okean, Okean večnosti, pored kojeg prolazi put smrtnika. Okrenuvši se, video je tragove svojih stopa na mekom pesku kako idu daleko unazad. Bio je to put njegovog proteklog života.

Pored tragova svojih stopa video je i tragove još jednog para stopa. Shvatio je da ga je to Gospod pratio u životu, kao što mu se i molio. Ali na nekim mestima, video je tragove samo jednog para stopa, koje su se duboko urezale u pesak. Kao da svedoče o težini puta u to vreme. Setio se taj čovek šta se tada dešavalo. To su u njegovom životu bili posebno mučni trenuci, kada mu je život izgledao preko svake mere težak i jadan.

Tada je čovek prekorno pogledao Gospoda – Eto, vidiš, Gospode, u teškim vremenima mog života, Ti nisi išao sa mnom. Vidiš li tragove samo jednog para stopa? Tada sam išao sam kroz život, a po tome kako su se tragovi duboko urezali u zemlju, vidi se da mi je bilo veoma teško da koračam.

Ali Gospod mu odgovori – Sine moj, grešiš. Ti zaista vidiš tragove samo jednog para stopa u tom periodu tvog života, kojeg se sećaš kao najtežeg. Ali to nisu tragovi tvojih stopa, već mojih. Zato što sam te, u tim teškim vremenima uzimao na ruke i nosio. Tako, sine moj, to nisu tragovi tvojih stopa, već mojih.