KAMEN...japanska priča

Bio jednom neki čovek koji je radio u kamenolomu. Posao mu je bio veoma težak, a dnevnice male, nije bio zadovoljan.

Ko je uopšte zadovoljan? Čak ni carevi nisu zadovoljni. Šta tek reći čoveku koji lomi kamen? Posao mu je bio veoma težak i gotovo da se nije ni isplatio.

Uzdisao je zbog svog teškog posla, a jednom je i zaplakao: “ voleo bih da sam toliko bogat da se odmaram na kauču presvučenim svilom”. Pojavio se Andjeo s neba i obratio mu se rečima: “ Ti si ono što kažeš!”

Čovek je bio bogat, odmarao se na kauču presvučenim svilom. Jednog dana pored bogataša prošao je kralj pred čijom nosiljkom su sluge nosile zlatni suncobran. Kad je bogataš to video, odmah je pozavideo kralju. Uzdahnio je u zaolakao: “Voleo bih da sam kralj“. Andjeo je ponovo došao i rekao: „ Ti si ono šro kažeš!“

Bogataš je postao kralj, na čelu i na začelju njegove povorke jahali su mnogi konjanici, a u sredini povorke baškario se novopečeni kralj pod zlatnim suncobranom. Sunce je bilo toliko jako da je spržilo travu usput, a kralju je blo vruće. Povrh svega, sunce mu je veoma smetalo. Opet je bio nezadovoljan. Uzdahnuo je i zaplakao: „ Voleo bih da sam sunce!“. Andjeo je ponovo došao i rekao: „Ti si ono kažeš!“

Pretvorio se u sunce. Upravljao je zrake na sve strane, gore-dole, levo-desno, svuda. Pržio je izdanke trave, ljude i kraljeve na zemlji.

Zatim se oblak isprečio izmedju njega i zemlje. Sunčevi zraci odbijali su se u oblak, a čovek pretvoren u sunce besneo je zbog toga. Poželeo je da se pretvori u moćni oblak. Ponovo se pojavio andjeo i rekao iste reči: „Ti si ono što kažeš!“

Pretvorio se u oblak i stao izmedju sunca i zemlje. Hvatao je sunčeve zrake da bi trava opet ozelenela. Oblak je ispustio mnogo kišnih kapi, koje su napojile zemlju. Reke su potekle. Poplave su odnele kuće i voda je prekrila polja. Sapleo se o stenu i raspao se u pramenove magle, dok se stena nije pomerila, pobesneo je jer je stena bila moćnija od njega. Svi njegovi potoci bili su nemoćni pred stenom. Opet nije bio zadovoljan. Zaplakao je: „Stena ima više moći od mene. Voleo bih da sam stena!“

Pojavio se andjeo, pretvorio ga u stenu. Nije se pomerao bez obziraa na to da li je vreme sunčano ili kišovito. Tada se pojavio čovek sa dletom i teškim čekićem u ruci. Lomio je kamen od stene, i stena se požalila: „ Kako to da ovaj čovek ima više moći od mene? Kako sme da mi lomi komadiće?“ Opet ga je preplavilo nezadovoljstvo. Zaplakao je: „ Slabiji sam od ovog čoveka. Voleo bih da sam taj čovek!“ „ Ti si ono što kažeš!“ obratio u se andjeo.

Ponovo je radio u kamenolomu. S osmehom je lomio kamen od stene. Posao je bio težak, dnevnice male, a čovek zadovoljan.